IT prekvalifikacija u Srbiji - iskustva, testiranje i realnost obuke

IT prekvalifikacija u Srbiji - ceo put od testiranja do prakse

Državni program prekvalifikacije u IT sektor već nekoliko godina izaziva ogromno interesovanje. Hiljade prijavljenih, malo mesta, višefazna selekcija, a zatim intenzivna obuka - sve to obećava brz ulazak u svet programiranja, industriju koja neprestano raste. Ipak, iskustva kandidata koji su prošli kroz ovaj proces otkrivaju i drugu stranu medalje: zahtevne testove, birokratske prepreke, skromnu ponudu mesta van Beograda i pitanje da li nekoliko meseci učenja zaista može doneti zaposlenje u programiranju. U ovom članku sabrali smo najvažnije utiske, nedoumice i savete na osnovu javno dostupnih razgovora na forumima, ali bez navođenja imena ili ličnih podataka.

Šta zapravo podrazumeva IT prekvalifikacija?

Program je osmišljen kao kratkoročni pilot projekat koji treba da odgovori na manjak IT kadrova na tržištu. Finansira ga država u saradnji sa međunarodnim partnerima, a realizuje se kroz odabrane škole, fakultete i privatne obrazovne ustanove. U prvoj fazi obučeno je stotinak polaznika, dok se u narednim ciklusima planira višestruko veći obuhvat. Osnovna ideja je da ljudi bez formalnog IT obrazovanja, uključujući i one koji rade potpuno druge poslove, dobiju šansu da za nekoliko meseci steknu osnove programiranja i potom odu na praksu u neku od kompanija.

Sve informacije o programu objavljuju se na zvaničnom sajtu posvećenom IT obukama. Tamo su dostupni primeri zadataka za testiranje, metodologija selekcije i detalji o kursevima. Prijavljivanje je jednostavno, ali konkurencija je ogromna - u jednom od ciklusa bilo je preko 12.000 prijavljenih, dok je broj raspoloživih mesta u drugoj fazi bio svega 700 (prvobitno najavljivano 900). Upravo ta razlika između očekivanja i realizacije prva je tačka razočaranja za mnoge kandidate.

Prva faza - onlajn testiranje pod lupom

Nakon završenog prijavnog roka, kandidati dobijaju mejl sa uputstvima i linkom za onlajn testiranje. Test se radi od kuće, u periodu od nekoliko dana, a obuhvata više segmenata koji su vremenski ograničeni. Iako je bilo naznaka da će engleski jezik biti eliminacion, ispostavilo se da svi testovi idu jedan za drugim bez prekida, a rezultati se prikazuju tek na kraju.

Strukturu testa činilo je devet celina sa šiframa kao što su tengma2 (engleski), arr (numerički nizovi), al4d (sinonimi i antonimi), tvrd (zadaci sa tri ponuđena rešenja), alf7nl (odnosi među pojmovima), ps (uočavanje razlika među simbolima), trig (numeričko rezonovanje sa uslovima), onet (poređenje imena i podataka) i swapsm (rotacija brojeva). Svaki od ovih delova nosio je određen broj poena, a neki su imali i negativne poene za pogrešne odgovore.

Prema svedočenjima polaznika, najteži su bili nizovi brojeva (gde je trebalo uočiti obrazac za samo tridesetak sekundi po zadatku) i zadaci sa kvadratima i simbolima gde se tražilo najbolje, drugo najbolje i najgore rešenje. Mnogi priznaju da su taj deo radili pod velikim stresom i da su na kraju više nagađali nego logički zaključivali. S druge strane, engleski test je bio osnovnog nivoa - nekoliko rečenica sa prazninama, što je većina kandidata rešila bez većih problema.

Posebnu pažnju privukao je završni upitnik ličnosti sa 144 pitanja. Mnogima nije bilo jasno kako će se ti odgovori vrednovati, jer su pitanja bila isključiva („da li biste slagali da biste postigli poslovni cilj“) i nisu ostavljala prostor za nijanse. Pojedini kandidati su izrazili sumnju da se na osnovu tih odgovora može doneti validna procena podobnosti za programiranje, dok su drugi branili stav da je psihološka stabilnost i poželjan profil ličnosti sasvim legitiman kriterijum.

Nakon završenog testa, svako je odmah dobio sirove poene po pojedinačnim testovima, ali bez objašnjenja šta koji broj znači. Kasnije su na zvaničnom sajtu objavljeni detaljni rezultati testiranja u procentima - niko nije dobio apsolutni broj bodova, već procenat u odnosu na najuspešnijeg kandidata (on je imao 100%). Tako se, na primer, moglo videti da je neko „bolji od 92% kandidata u deduktivnom rezonovanju“, ali nije bilo jasno koliko je to poena. Ovakav način rangiranja izazvao je burne reakcije - mnogi su smatrali da se na taj način sakriva netransparentnost i ostavlja prostor za manipulaciju.

Rang lista i prve dileme

Kada su rezultati objavljeni, ispostavilo se da je u drugi krug prošlo oko 2.000 najbolje rangiranih (odnosno prvih 2.042). Međutim, i tu je došlo do iznenađenja - iako je prvobitno najavljeno da će ukupno 900 ljudi biti upisano na obuku, broj mesta je naknadno smanjen na 700. Najveći broj mesta otišao je za Beograd (490), dok su gradovi poput Niša (80), Novog Sada (45), Čačka (33) i manjih mesta dobili simbolične kvote. Kandidati iz unutrašnjosti bili su ogorčeni, smatrajući da je cela procedura time obesmišljena - „ako si iz Kragujevca ili Kraljeva, praktično nemaš šansu, čak i da si među prvih 100 na rang listi“.

Dodatnu zabrinutost uneo je podatak da se za neke škole (na primer one u Novom Sadu i Nišu) obuka velikim delom odvija onlajn, što je za polaznike koji su očekivali intenzivnu praktičnu nastavu i praksu u firmama bilo veliko razočaranje. „Ispada da platiš 100 evra učešće, a onda učiš sam, kao i do sada“, komentarisali su neki.

Drugi krug - izbor škola i dodatno testiranje

Kandidati koji su prošli prvu fazu dobili su zadatak da do određenog roka pošalju listu od tri želje - da odaberuju programski jezik i školu u kojoj bi pohađali obuku. Ponuda je bila prilično šarolika: od Jave, JavaScripta, PHP, .NET do C#, na fakultetima kao što su Elektrotehnički fakultet, Fakultet organizacionih nauka, Visoka škola za informacione tehnologije, privatne akademije i klasteri naprednih tehnologija. Međutim, i ovde se ispostavilo da je proces daleko od jednostavnog - svaka škola je organizovala svoje dodatno testiranje, intervjue, a neke čak i motivacione upitnike pre nego što pozovu kandidate na razgovor.

Škole su imale pravo da testiraju dvostruko veći broj kandidata od broja slobodnih mesta. To je značilo da će veliki broj onih koji su se nadali obuci otpasti već na tom koraku. Neki su se prijavljivali strateški, računajući na manju gužvu na manje popularnim kursevima, dok su drugi rizikovali sa najtraženijim opcijama (JavaScript u Beogradu je privukao ogromnu pažnju). U opštem haosu, mnogi nisu ni dobili pravovremene mejlove sa obaveštenjima - mejlovi su završavali u spam folderu, rokovi su probijani, a komunikacija sa organizatorima bila je, prema rečima učesnika, „daleko od profesionalne“.

Oni koji su prošli i drugi krug selekcije, našli su se pred ozbiljnim pitanjem: da li se isplati uložiti vreme i novac u obuku koja traje samo nekoliko meseci? Uz to, mnoge škole su zahtevale potpisivanje ugovora sa visokim penalima u slučaju odustajanja - neki ugovori su predviđali da polaznik mora da plati ceo iznos kursa (i do 2.000 evra) ako napusti program pre kraja. To je dodatno obeshrabrilo zaposlene kandidate i one koji nisu mogli da garantuju stopostotno prisustvo.

Realnost obuke - šta se zaista može naučiti za 250 časova?

Program je predviđao 250 časova teorijske nastave i 160 časova prakse, uz dodatnih 250 sati samostalnog rada. Iako na papiru to zvuči obimno, mnogi iskusni programeri i polaznici ranijih, sličnih kurseva ističu da je to premalo čak i za savladavanje osnova, a kamoli za sticanje upotrebljivog znanja za posao. Jedan od čestih komentara bio je: „Za objektno orijentisano programiranje, javascript okruženje, rad sa bibliotekama i framework‑ima - sve to traži najmanje 12 do 14 meseci intenzivnog rada. Kurs od 3‑4 meseca može da pruži tek površne osnove.“

Pritom, sam nastavni plan i tempo su bili zastrašujući - na primer, jedan od intenzivnih kurseva podrazumevao je svakodnevnu nastavu od 9 do 18 časova, što je automatski isključivalo sve koji već rade ili studiraju. Čak su i nezaposleni kandidati izražavali sumnju da se u tako kratkom roku može postići bilo kakav dublji nivo razumevanja. Iskustva sa sličnih državnih kurseva iz prošlosti govore da se često dešava da grupa brzo napreduje, a oni koji zaostaju jednostavno ispadnu - i pored formalno završene obuke, mnogi ne dobiju sertifikat, a do prakse ne dođu.

Praksa - ključna karika koja najviše škripi

Iako je država obećala praksu za više od 75% polaznika, realnost je bila daleko od toga. U ugovorima i informatorima škola, broj obezbeđenih praksi bio je znatno manji - u Novom Sadu je od 45 mesta za obuku samo njih 16 imalo zagarantovanu praksu, a u drugim gradovima još manje. Gde je ostatak? U oficialnim saopštenjima pominjalo se da će se „prakse naknadno obezbeđivati“, ali konkretnih dogovora sa IT kompanijama bilo je malo.

Učesnici su se pribojavali da će završiti kurs, dobiti sertifikat (ili ne dobiti) i onda shvatiti da niko ne želi da primi početnika. Na tržištu rada, kako su pisali, dominira paradoks: „Svi traže senior developera za juniorsku platu, a za neplaćenu praksu moraš da znaš više nego mnogi zaposleni.“ Neki poslodavci čak zahtevaju od kandidata za praksu da dostave samostalno izrađene projekte sa rekurzijom, AJAX pozivima, unit testovima i sličnim naprednim tehnikama - nešto što je potpuno nerealno očekivati od nekoga ko je tek završio tromesečni kurs.

Sa druge strane, iskusni programeri koji su pratili diskusije na forumima naglašavali su da je samostalno učenje neizbežan deo puta. „Bez debelog grejanja stolice i hiljada sati kodiranja nema napretka. Kurs može da bude dobra početna tačka, ali posao se dobija samo uz kontinuiran rad i stvaranje sopstvenog portfolija.“ Preporučivali su platforme kao što su FreeCodeCamp, edX, Coursera, Udemy i slične, gde se za male pare (ili besplatno) može steći znanje koje je priznato u svetu.

Zašto su mnogi odustali - i šta dalje?

Među komentarima se često provlačila reč „nameštaljka“. Iako niko nije imao čvrste dokaze, sumnje su se zasnivale na netransparentnom bodovanju, naglom smanjivanju broja mesta, raspodeli kvota koja favorizuje Beograd i na pričama o tome da su se u prethodnim fazama na testiranju pojavljivali ljudi koji nisu bili na spisku. Mnogi su odustali već posle prve faze, zaključivši da je ceo proces „čisto zamajavanje i pranje para“. Drugi su, međutim, odlučili da pokušaju ponovo sledeće godine - ovaj put bolje pripremljeni.

Iskustva sa samog testiranja pokazala su da nije dovoljno biti samo logičan i brz; potrebno je i vežbati specifične tipove zadataka. Jedan od kandidata je podelio statistiku: „Ako znaš šablone nizova, uvežbao si matrice sa simbolima i pročitao uputstvo za psihološki test, šanse su daleko veće.“ Neki su čak priznali da su na testu gubili vreme na preterano komplikovanje jednostavnih pitanja, dok su drugi, naprotiv, prebrzo odgovarali i pravili glupe greške.

Drugi krug selekcije po školama uneo je novi sloj stresa - intervjui, motivacioni eseji, dodatni testovi. Nije bilo retkost da neko ko je bio odlično rangiran na prvom testu ispadne jer se prijavio na previše popularan kurs ili zato što nije bio dovoljno „motivisan“ na razgovoru. Škole su, kako se čini, tražile ljude koji su spremni da potpišu ugovor i posvete se obuci 200%, što je eliminisalo veliki broj onih koji su imali druge obaveze.

Šta su pokazali rezultati testova ličnosti?

Interesantan deo čitave priče bili su psihološki profili. Kandidati su u svojim rezulatima videli procente za savesnost, toleranciju na stres, inicijativu, brižnost, umetničke sklonosti i slično. Nekima je bilo zabavno da analiziraju sebe, dok su drugi bili zabrinuti: „Kako to da mi je samokontrola 4%, a neuroticizam visok - da li to znači da nisam podoban za programiranje?“ Stručnjaci su objašnjavali da ovi testovi služe da bi se stekla opšta slika, ali da nisu presudni - mnogo su važniji rezultati na logičkim testovima. Ipak, neke škole su ih ozbiljno uzimale u obzir, pa su kandidati sa visokim skorom na umetničkim interesovanjima (a niskim na konvencionalnim) često završavali daleko na listi.

Jedan od polaznika je iskreno prokomentarisao: „Ne meri ovaj test da li si za programiranje, nego da li ćeš moći da izdržiš stres i da li si dovoljno uporan. A to su stvari koje se uče i razvijaju.“ I zaista, mnogi uspešni programeri ističu da su upornost, strpljenje i sposobnost samostalnog učenja mnogo važnije od bilo kog psihotesta.

Gde su nestali „prošlogodišnji đaci“?

Tokom čitave debate, više puta se postavilo pitanje: „Zar nema niko od onih sto koji su prošli prvu pilot fazu da kaže kako je bilo?“ Odgovora praktično nije bilo. Neki su pretpostavljali da je to zbog male grupe i još manjeg broja onih koji su zaista i završili obuku i dobili posao. Drugi su tvrdili da su ljudi koji prođu obuku u obavezi da ne govore javno o detaljima. U svakom slučaju, nedostatak povratnih informacija od onih koji su ceo program prošli od početka do kraja ostavio je gorak ukus.

Iz iskustava sa drugih, sličnih kurseva (ne nužno državnih) znamo da je stvarnost surova: mnogi polaznici nikada ne stignu do posla, neki odustanu već posle prvog meseca jer ne mogu da prate tempo, a oni koji istraju često godinama rade na izgradnji karijere i uče paralelno. Dakle, brzi uspeh u IT‑u je mit, a prekvalifikacija može biti samo početak dugog puta.

Saveti za one koji tek razmišljaju o prijavi

Ako ste odlučili da se prijavite za IT prekvalifikaciju, evo nekoliko korisnih smernica na osnovu iskustava kandidata:

• Pripremite se za test logičkog tipa. Vežbajte numeričke nizove, zadatke sa figurama, analogije i brzo uočavanje pravilnosti. Organizatori su dali primere na sajtu - proučite ih detaljno.
• Ne potcenjujte engleski. Mada je bio lak, ako padnete tu, eliminisani ste. Budite sigurni u osnove gramatike i razumevanje.
• Budite iskreni na psihološkom testu, ali ne naivni. Većina pitanja se ponavlja u drugačijoj formi - ako ih lažete, sistem će to registrovati. Ipak, budite svesni da traže stabilne, uporne i pouzdane profile.
• Razmislite o logističkim ograničenjima. Obuka je najčešće u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu, i to svakodnevno. Ako nemate gde da stanujete ili ne možete da uzmete nekoliko meseci slobodno, program možda nije za vas.
• Ne očekujte čuda. Kurs će vam dati osnove. Pravo učenje počinje tek posle - i to samostalno, uz mnogo truda i vremena.
• Imajte rezervni plan. Mnogi su uporedo sa prijavom već učili sami HTML, CSS, JavaScript ili Python putem besplatnih onlajn resursa. Tako, čak i ako ne prođete, napredujete ka svom cilju.

Zaključak: vredi li pokušati?

Državni program prekvalifikacije za IT nosi potencijal, ali i velike rizike. Onima koji su potpuno početnici, a spremni su da mesecima intenzivno rade i uče, može pružiti dragocenu polaznu tačku. Međutim, obećanja o brzom zaposlenju i visokim platama su nerealna, a ceo proces selekcije i organizacije deluje haotično i netransparentno. Iskustva pokazuju da je najveća vrednost u samoinicijativi - bilo da prođete testiranje ili ne, IT karijera se gradi postepeno, uz hiljade sati rada i neprestano učenje.

Ako odlučite da se prijavite, učinite to svesni svih nedostataka i sa jasnim ciljem: da steknete osnovu i nastavite samostalno. A ako ne uspete, to ne znači da niste za programiranje - znači samo da ovaj konkretan sistem nije bio pravi put. Svet onlajn kurseva, zajednice i prakse otvoren je svima koji su dovoljno uporni.

Srećno svim budućim kandidatima, i zapamtite - najvažnija je želja za znanjem, a ne sam papir.